Karbonska taksa EU: koliko bi mogla da košta kompanije iz Srbije?
Već od oktobra Evropska unija počeće da uvodi karbonsku taksu na robe prilikom čije proizvodnje se emituje velika količina ugljendioksida CO2.
Riječ je o svojevrsnom oporezivanju ekološki nedovoljno usavršene tehnologije, Mehanizam za prilagođavanje ugljenika na granici (CBAM).
Princip se uspostavlja u sklopu borbe za usporavanje klimatskih promena, čiji je dominantni uzročnik, bar prema poslednjih decenija najpopularnijem objašnjenju, upravo uvećanje ovog gasa u zemljinoj atmosferi.
U praksi to će značiti da će evropski uvoznici prilikom nabavke gvožđa, aluminijuma ili đubriva iz Srbije plaćati propisanu taksu. Naravno, trošak će prebaciti na srpskog izvoznika, pa će novi namet itekako opteretiti i srpskog proizvođača, piše portal Kamatica.
Postepeno uvećanje nameta
Bar u početku taksa će se nametati samo robama u čijoj proizvodnji se emituju enormne količine CO2, riječ je o gvožđu, čeliku, aluminijumu, cementu, plastici, đubrivu, ali i struji i vodoniku. Srbija je popriličan proizvođač upravo ovih roba, pa metalna industrija čini 13, plastika 11, minerali i đubriva oko 6,5 odsto ukupnog srpskog izvoza, od čega najmanje trećina završava u EU.
Upravo taj segment će biti oporezovan, za početak sa 26 evra po toni emitovanog ugljendioksida. Namet će fazno rasti kako bi 2034. godine dostigao 80 evra, koliko već godinama plaćaju evropske fabrike.
Osim borbom za zdravu životnu sredinu, uvođenje takse se opravdava i sprečavanjem eventualnog izmeštanja proizvodnje iz Unije u zemlje koje nemaju slično opterećenje, pa su njihovi proizvođači u prednosti spram evropskih. Unija namerava da spreči ovu nelojalnu konkurenciju.
Istina u prve tri godine posebna komisija iz Brisela vodiće samo evidencije koliko svaki uvozni predmet „ima na duši“ ugljendioksida. To je davanje prostora proizvođačima izvan Unije, a koji izvoze na Stari kontinent, da usavrše tehnologiju, smanje emisiju i tako izbjegnu dodatno oporezivanje.
Struja najveći izazov
Procenjuje se da bi bilo opterećeno između šest i devet odsto ukupnog srpskog izvoza, dok bi izdatak na nov namet iznosio između 60 i 90 miliona evra godišnje. Međutim, to je početak, iznos bi se fazno uvećavao dok ne dostigne 80 evra po toni emitovanog ugljendioksida, ali bi se oporezivanje širilo i na robe u čijoj proizvodnji se emituje manja količina nepoželjnog gasa.
Kasnije bi se u obzir uzimala i takozvana indirektna emisija, odnosno količina CO2 iz predetapa u proizvodnji robe izvezene u Uniju. U prvom redu misli se na proizvodnju struje utrošene radi izrade predmeta koji izvoze u EU.
Zapravo, lako se može desiti da upravo proizvodnja struje, kasnije i vodonika, bude ta na koju će se taksiranje najviše i primjenjivati. Posebno kada je reč o Srbiji, gde se oko 70 odsto struje dobija iz lignita lošeg kvaliteta, pri čemu se emituju rekordne emisije ugljendioksida.
Ukoliko Srbija ne izmeni strukturu proizvodnje električne energije, a Evropa ostane dosljedna u postepenom širenje karbonske takse, kalkulacija pokazuje da bi sprski proizvođač plaćao po 60 evra za svaki utrošeni megavat struje.
Međutim, ostavljena je mogućnost i da Evropska unija uopšte ne taksira srpski izvoz. Preduslov je da sama Srbija uvede slične namete spornim proizvođačima, a prihod bi išao u domaći budžet. Problem je što bi u tom slučaju bili pogođeni svi proizvođači, i oni koji ne izvoze u Uniju, ali njima iz prikupljenog novca država uvek može usmeriti neku vrstu subvencije.
Test za državno vođstvo
Jasno je da u suštini iz Brisela pritiskaju i sve zemlje izvoznice u Uniju da investiraju u „zelene tehnologije“ i ekološki prihvatljive programe. Posebno kada je reč o električnoj energiji. Ali, riječ je o velikim investicionim zahtjevima koji mnogo koštaju i dugo traju. Dvije i po godine, dok 1. januara 2026. ne počne naplaćivanje takse, kratak je period i čini se da je razgovor oko produžetaka rokova prva stvar koju srpsko državno rukovodstvo treba da preduzme.
Kako Srbija nema akumulaciju, dok su „zelene elektrane“ skupe, jasno da bi država morala i da pozajmi veći deo investicionog kapitala. Na žalost, ušli smo u period izrazito visokih kamatnih stopa i čini se da bi cijeli posao bio prihvatljiv, pod uslovom da evropske investicione banke odobre povoljne namjenske pozajmice.
Srbija oko dvije trećina izvoza realizuje u Evropsku uniju i ni najmanje ne bi bilo lako, niti se može preko noći, naći novo tržište. Stoga mora da vodi račina o kriterijumima i pravilima koje uspostavlja Brisel. Sa druge strane, valja voditi računa i o sopstvenoj privredi, tehnološki još uvek primijetno ispod evropskog nivoa. U tom smislu karbonska taksa biće krupan izazov za srpsku vladu.
