Dve trećine najvećih zagađivača u Srbiji bez integrisane dozvole
Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu utvrdio je da u Srbiji dve trećine najvećih zagađivača posluje bez integrisane dozvole i da je neadekvatna kaznena politika prema zagađivačima.
“Ono što je za Evropu dobijeno da taj eksterni trošak zagađenja koje pravi industrija dostiže čak do 2 odsto BDP godišnje . Prevedeno na Srbiju to je 1,5 do 2 milijarde evra ako bismo uzeli iste te parametre da se gubi upravo kroz ovaj kanal. Niža produktivnost, niži privredni rast a na kraju te troškove kompanije ne snose jer se zakon ne primenjuje”, kaže Slobodan Minić iz Fiskalnog saveta.
Ministarstvo zaštite životne sredine priprema izmene Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, koji bi trebalo da utiče na smanjenje zagađenja iz industrije. Konsultacije o Nacrtu zakona će trajati do 15. decembra.
Iako je rok za izdavanje integrisanih dozvola postojećim postrojenjima istekao 31. decembra 2024. godine, više od 150 postrojenja i dalje posluje bez dozvole. Neuspeh u primeni propisa u oblasti industrijskog zagađenja dug gotovo 20 godina rezultat je kombinacije sistemskih problema: pasivnosti organa koji bi trebalo da vrše nadzor, neefikasnog kažnjavanja zagađivača i odstupanja od standarda najboljih dostupnih tehnika (BAT).
Integrisana dozvola je odobrenje koje država izdaje velikim postrojenjima ako primenjuju najbolje dostupne tehnologije koje ispunjavaju stroge uslove zaštite životne sredine. Objedinjava sve što je važno za zaštitu vazduha, vode, zemljišta, zaštitu od buke, kontrolu odlaganja otpada i sprečavanje udesa. Zakon koji je donet pre 20 godina više puta je menjan i pomerani su rokovi kada je industrija dužna da pribavi integrisanu dozvolu.
“Po poslednjem i još uvek važećem zakonu sva postrojenja koja su obveznici integrisanih dozvola su bila dužna da pribave dozvolu do 31. decembra 2024. Oko 150 postrojenja to nije učinilo. Ono što smo mi utvrdili u ovoj analizi jeste da je pre svega zatajio inspekcijski nadzor. Mi smo utvrdili da je od isteka tog roka, dakle u 2025. inspekcija je sprovela 25 nadzora i to kod onih operatera koji imaju integrisanu dozvolu. A nije otišla kod onih koji dozvolu nemaju”, kaže Mirko Popović iz Repulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu.
Najveći zagađivači su termoelektrane, hemijska industrija, veliki rudarski kompleksi, cementare, velike farme, proizvođači hrane… U analizi primene zakona ukazano je na nedovoljan broj inspekcijskih kontrola i blage kazne za zagađivače.
“Prva stvar koju bi trebalo uraditi jeste insistirati na adekvatnom nadzornom mehanizmu. To znači da treba inspekcija da ode kod svih tih operatera, da utvrdi da oni nezakonito posluju i naloži određene mere da se te nezakonitosti otklone. Nakon toga podnese prijave tužilaštu koje bi potom trebalo da postupa i da adekvatno sankcioniše zagađivače. Nažalost, u praksi imamo samo jednu odluku kada je zagađivač kažnjen zbog poslovanja bez integrisane dozvole. U pitanju je kompanija “Srbija Ziđin Koper” koja je za to kažnjena 250.000 dinara”, kaže pravni savetnik RERI Hristina Vojvodić.
U nacrtu zakona je i načelo “zagađivač plaća”. To znači da je, ukoliko zbog poslovnih aktivnosti dođe do ugrožavanja životne sredine, zagađivač dužan da snosi troškove uklanjanja štete i vraćanja lokacije u zadovoljavajuće stanje posle zatvaranja postrojenja. To se do sada uglavnom nije događalo.
Izvor: RTS
