Koliko bi Srbija dobila od projekta Jadar – analiza

Ekonomski efekti rudnika litijuma u dolini Jadra za Srbiju krajnje su neizvesni, a u najpovoljnijem scenariju, ravni nuli, zaključuje se stručnoj analizi naših najpoznatijih ekonomista pod nazivom „Koliko bi Srbija dobila od projekta Jadar?“.

Analizu su radili Zoran Drakulić, predsednik kluba Privrednik, vlasnik Point grupe, ali i prvog rudnika litijuma na svetu, profesor na ekonomskom fakultetu Dejan Šoškić, profesorka ekonomije u penziji Danica Popović i ekonomista Boško Mijatović.

Na osnovu ekonomske i finansijke analize, kao i zbog ogromnih rizika vezanih za njegovo eventualno sprovođenje, njihov zaključak je da Projekat Jadar nije opravdan i treba biti obustavljen.

• Srbija bi, kako piše u analizi po projekcijama Rio Tinta imala zanemarljive prihode po svim osnovama: 17,4 miliona evra godišnje zarade predstavlja tek 2,6 evra po glavi stanovnika.

Sa druge strane, Srbija bi uz to sama finansirala celokupnu infrastrukturu, vrednu nekoliko stotina miliona evra (puteve, prugu, vodovod, gasovod, strujnu infrastrukturu, itd.).

– Srbija ne bi imala ni najmanji udeo u vlasništvu rudnika i Rio Tinto bi u poptunosti raspolagao sa iskopanim litijumom. U slučaju ekološke katastrofe (poplave, izlivanje jalovine..) Srbija bi ogromne izdatke za sanaciju, potencijalno stotine miliona evra, morala da plati sama – piše u članku.

Autori ističu da je studiju ekonomskog efekta ovog projekta za Rio Tinto uradila malo poznata londonska konsalting kompanija „Ergo Strategy Group“.

Na strani 45 njihove studije, pominje se procena od 1 milijarde godišnjih prihoda celokupnog posla. Dalje se navodi da se od ukupnog prihoda odbija 305 miliona evra troškova za dobra i usluge, uključujući i plate.

Treba napomenuti da bi ti troškovi bili isplaćeni skoro isključivo stranim dobavljačima za mašine i ostalu opremu, hemijske reagense, tehničke konsultacije.. bez značajnih prihoda i skoro nikakve koristi za Srbiju. Raspodelu preostale procenjene godišnje bruto dodate vrednosti od 695 miliona evra, Rio Tinto predviđa da inkasira 450 miliona evra, odnosno da za svoj uloženi kapital uzme dve trećine operativne dobiti projekta Jadar

Kako piše dalje, tokom prvih pet godina rada Rio Tinto predviđa da investira oko 2,55 milijarde evra, potom očekuje pokretanje proizvodnje te prihode od ukupno 13,95 milijarde evra. Čista zarada bila bi 11,4 milijardi evra.

Rio Tinto bi tako u potpunosti pokrio sopstveni rizik posle manje od četvrtine života rudnika, te ostvarivao profite od jedanaeste godine i tokom preostalih trideset godina njegovog rada.

Koliko bi od svega zaradila Srbija?

Prihodi za naš budžet svode na 184,5 miliona evra godišnje, što je kako smatraju autori analize, „izuzetno malo za projekat ovog obima i ovakvog ekološkog rizika“.

Odvajanje 30 miliona evra bruto godišnje za plate deluje lepo, ali iz iskustva Zijina u Boru, gde zbog nedostatka domaće radne snage masovno zapošljavaju radnici iz Kine, ni tu se može očekivati dobitak za Srbiju.

Rudna renta ukupno ne predstavlja, prema studiji londonske kompanije, više od 40 miliona evra godišnje i to u momentu maksimalne proizvodnje, posle desete godine rada rudnika, ali uz napomenu autora analize, da je Vlada Zijin-u u Boru i Majdanpeku smanjila ovu stopu, što se može desiti i ovde.

Najveći predviđeni prihod bi zapravo bio porez na dobit preduzeća na godišnjem nivou od 85miliona evra, ali bi Rio Tinto u skladu sa domaćim propisma imao mogućnost da plaća porez na dobit samo tokom 12 od ukupno 40 godina projekta.

Treba napomenuti da bi celokupna dividenda išla Rio Tintu, odnosno Srbija ne bi imala nikakvo vlasništvo nad projektom. To je još jedna veoma zabrinjavajuća činjenica koja odudara od dogovora koji su postignuti u mnogim rudarskim projektima, pa čak i ove kompanije. Srbija u najboljem slučaju, za 40 godina rada rudnika, mogla bi ukupno da inkasira oko 696 miliona evra, u proseku svega 17,4 miliona ili 2,6 evra po glavi stanovnika godišnje.

Kao primere navode manje rudnike litijuma Rio Tinta u Africi gde niti jedan nije u njihovom vlasništvu 100 odsto, nego deo imaju i države gde se oni nalaze.

Sa druge strane, kada se sabere koliko će Srbija da uloži u obimne infrastrukturne radove, dolazi se do nule.

Rio Tinto nije dobio nigde na svetu uslove kao u Srbiji

Da bi se projekat uopšte realizovao, Rio Tinto očekuje da Srbija pokrije troškove svih pripremnih infrastrukturnih radova na teret srpskih poreskih obveznika, što je po svemu sudeći, kako piše u analizi, jedinstven slučaj u svetu, jer nigde na planeti ova kompanija nije dobila slične povlastice kao u Srbiji.

Procenjuje se da će to ulaganje biti ogromno, vredno nekoliko stotina miliona evra.

Vlada je u septembru 2023. godine odlučila i da odobri rekordne subvencije u
iznosu od 419 miliona evra malo poznatoj slovačkoj kompaniji InoBat, mada ona nema nijedan dan iskustva u masovnoj proizvodnji električnih baterija.

– Koje garancije dobija Srbija od vlasnika te kompanije, da će se novac povratiti ukoliko InoBat bankrotira ili upadne u ozbiljne teškoće? InoBat je nedavno ugovorila podizanje fabrike baterija sa kineskim Gotionom, koji bi dao „know how“ i postavlja se pitanje koja od fabrika će imati prioritet. Ovo pitanje uopšte nije teorijsko u momentu kada neki od najvećih proizvođača električnih baterija poput švedskog Nothvolta se nalaze i sami na ivici bankrota – piše dalje u članku.

Litijum bez perspektive?

Ključna pretpostavka koja opravdava ovaj posao je da će litijum karbonat biti prodavan po prosečnoj ceni od 15.600 evra po toni tokom rada rudnika, što je veoma optimistično, jer je cena osnovne sirovine, litijum karbonata, od koje zavisi isplativost, pala je za 81 odsto za samo dve godine i iznosi 10.300 evra u oktobru.

Nova i pogodnija nalazišta, smanjenje učešča litijuma u baterijama i smanjena potražnja za elektirčnim vozilima, teško da će dizati cenu u budućnosti, smatraju naši stručnjaci.

– Zbog toga je veliki broj litijumskih projekata ili ukinut ili je proizvodnja značajno smanjena. Čak je i najveći svetski proizvođač litijumskih baterija, kineski CATL nedavno odlučio da zatvori najveći rudnik litijuma u Kini. Srbija, sa 1,2 miliona metričkih tona rezervi litijuma predstavlja samo 1,3 odsto ukupnih identifikovanih litijumskih rezervi sveta i ne može biti značajan igrač –dodaje se u analizi.

Realnost je kako ističu autori, da Vlada planira da potroši najverovatnije oko milijardu evra srpskih poreskih obeznika u sledećih pet godina zarad u najboljem slučaju, nulte neto zarade tokom narednih trideset pet godina rada rudnika.

Izvor: DANAS